Kosta je izašao iz metroa. Iako je sledeća stanica bila odmah pored mesta gde je radio, birao je ovu da bi zapalio cigaretu. Izvadio je skupoceni upaljač na preklop, upalio je, pa uvukao dim.
Lepši nego ovaj sveži prolećni vazduh.
Vazduh u Livanu zaista je bio čist u ovo doba godine, ali ne tako primamljiv kao dim cigarete. Hladan vetrić zabacivao mu je bež mantil. Prijao mu je.
Hodao je polako. Nije radio četiri meseca. Trebao mu je taj odmor. Ali vreme je da se vrati. Osećao je. Dani su postajali dosadni, nije više imao mira. Nisu ga uzbuđivali ni skijanje ni tumaranje po prirodi, koje je inače ponajviše voleo. Nedostajala mu je neka poustolovina ili makar kratka potraga. Profesionalno uzbuđenje.
Stao je kraj moderne desetospratnice staklene fasade. Na ulazu je pisalo „Agencija za nacionalnu bezbednost“. Uvukao je dim i pogledao ka vrhu. U toj zgradi bilo je smešteno i posebno policijsko odeljenje, koje je dobijalo sve slučajeve u vezi sa besmrtnicima – odeljenje B.
Besmrtnici – veoma posebni ljudi. Nema ih mnogo, ali tu su. Oni su jednostavno rođeni sa darom. Doduše, neki su to nazivali i prokletstvo, jer besmrtnici ne mogu da imaju decu. Teolozi su u tome videli neku kosmičku pravdu. Naučnici i dalje pokušavaju da odgonetnu zašto se neki ljudi rađaju takvi, prestaju da stare kada pređu osamdesetu i ne oboljevaju ni od jedne bolesti. Iako besmrtni, nisu neuništivi. Ubiti besmrtnika isto je kao i ubiti običnog čoveka. Mada, poslednjih godina češće su to sami radili nego što su ih obični ubijali.
Pre nego što se formiralo odeljenje B, istragama su se bavili obični inspektori. To nije bio problem u beznačajnim slučajevima ili kada bi besmrtnik bio žrtva, jer iako besmrtni, nisu bili neuništivi. Nevolje su iskrsavale kada su besmrtnici kršili zakon.
Neki od njih izvršili su zločine u dalekoj prošlosti, a neki su bili toliko domišljati da su planirali zločine stotinama godina unapred. Nezamislivo za običnog čoveka. Jedan od poznatijih bio je slučaj Gorčila Stankovića, koji je osnovao univerzitet pre skoro dve stotina godina. Akademska institucija ubrzo je postala jedna od najboljih, zahvaljujući velikom novcu koje je Gorčilo uložio. Doveo je ponajbolje profesore. Za njima su došla deca bogataša, a i ona najpametnija u svoj generaciji.
Gorčilo je, međutim, imao i druge planove – da pomoću mreže ljudi sa univerziteta sakuplja podatke o studentima kako bi ih kasnije ucenjivao. Mnoge je i naveo da se nađu u nekoj neprilici. Imao je dokaze da su neki studenti koristili opijate, učestvovali u tučama, zlostavljali druge studente ili neprikladno se izražavali. Kroz ucene stekao je još veće bogatstvo, proširio univerzitet i postao veoma uticajan. Nije preterivao. Pažljivo je i diskretno birao žrtve. Tek pre tridesetak godina Gorčilo je uhapšen i osuđen. Oduzeti su mu univerzitet i glavnina imovine. Još izdržava kaznu u Kronu, posebnom zatvoru za besmrtnike. I neće uskoro izaći.
Na ovom slučaju odeljenje B radilo je tridesetak godina. Ti detektivi morali su pored osnovnih policijskih veština da dobro poznaju i istorijiske prilike i živote osumnjičenih. Zato je vrlo teško postati detektiv u odeljenju B, pa nije čudo što ih je malo. Mesta je bilo samo za najbolje.
Odeljenje B imalo je mnoge uspehe, ali bilo je i raznih sumnjivih slučajeva. Neki besmrtnici lažno su optuženi.
Kada je odeljenje B nastalo, pre šezdeset osam godina, besmrtnicu su se, naravno, pobunili. Nisu se pomirili sa time ni do današnjih dana. Najglasniji tvrde da je odeljenje B samo nastavak pogroma, da je tu da ih ugnjetava, ne i štiti.
Sa druge strane, oni umereniji, kao što je najveće društvo besmrtnika Skup, čiji je predsednik Arhimed, zalažu se za saradnju sa odeljenjem B, ali i pozivaju na oprez.
Kosta je izdahnuo dim. Video je svoj odraz u staklu zgrade. Kratka, oštra, plava kosa bila mu je neuredna kao i obično. Za razliku od nje, o bradi je vodio računa, bila je sređena, kratka, obrijana pod konac. Svetloplave oči jedva su se nazirale u tamnom staklu. Pogledao je kragnu raskopčane bele košulje. Povukao ju je malo u stranu da je namesti.
Jednoga dana...
Osim radi cigarete, prolazio je ovuda da se podseti čemu stremi. Mesto mu je među najboljima. Nastavio je niz ulicu. Odjednom je zastao. Okrenuo se. Pogledao je ka ulazu u zgradu. Osvrnuo se oko sebe. Imao je utisak da sedi u kolima dok čeka na semaforu. Neko bi ga gledao, a on bi se okrenuo i uhvatio taj pogled. Sada, međutim, nije bilo pogleda kojeg je mogao da uhvati. Naposletku je pogledao ka nebu.
Čudan trip.
Stigao je do policijske stanice. Ušao je u lift i popeo se na četvrti sprat. Malo je kasnio. Kada su ga kolege ugledale, prišle su da se uz zagrljaj pozdrave sa njim. Ipak nije ga bilo četiri meseca.
Tu su bili viši inspektor Igor Plamenković, debeljuca pred penzijom, koji je jedini pored Koste nosio košulju, inspektori Miodrag Ilić i Bojana Karamatić, kao i mlađi inspektor Jelena Dubakov. Video je još neka poznata lica, ali sa ovim kolegama provodio je najviše vremena.
„Pa, jesi li se odmorio?“ upitala ga je Bojana Karamatić, četrdestogodišnja brineta velikih grudi i tršave kose.
„Jesam“, odgovorio je Kosta. „Ugrabio sam zimu da skijam i planinarim.“
„Je l’ bilo normalno skijanje ili ono tvoje?“ nadovezao se Igor Plamenković.
„Ono moje.“
„Jebem ti sunce, mali“, kazao je Plamenković. „Ovde stavljamo glavu u torbu sa raznim ološem i ubicama, a ti ćeš pre na odmoru da pogineš.“
„Čini ti se. Na planini sam besmrtan.“ Nasmešio se.
„Vi mladi niste normalni“, odvratio je Plamenković.
„Lep ti je mantilić“, rekao je Miodrag Ilić glupo se smešeći. Bio je to visoki crnokosi momak snažne vilice i širokih ramena. Za razliku od Koste, nosio je farmerke i usku crnu majicu.
„Morao sam malo da se ponovim.“
„Opa, konačno si se vratio“, začulo se.
Inspektori su se razmakli. Iza njih je stajao Mihailo Radovanović, sedi, uvek osmehnuti brka sa naočarima, u šezdesetim godinama. Za razliku od ostalih, on je nosio uniformu – teget pantalone i sako sa oznakom čina na naramenicama, kao što i dolikuje glavnom isnpektoru.
„Dobro nam došao“, rekao je Mihailo pruživši ruku na kojoj je nedostajao mali prst.
„Hvala, šefe“, odgovorio je Kosta. Rukovali su se.
Kosta je primetio da glavni inspektor drži nešto u ruci koju mu je pružio. Ostavio je to kod Koste. Bila je to nova značka.
„Čestitam, viši inspektore Filipoviću“, rekao je Mihailo. „Istakao si se svojim radom, a kruna je bila rešavanje slučaja nestalog deteta. Mnogo veća odgovornost, za gotovo iste novce. Čestitam!“
Svi su se iznenadili. Zapljeskali su.
Kosta se zagledao u značku. „Hvala, šefe. Iznenađen sam. Nisam ovo još očekivao.“
„Još...“ promrljao je Miodrag Ilić.
„Potrudiću se da opravdam poverenje“, nastavio je Kosta.
„Znam“, kazao je glavni inspektor. „Imaš priliku već sada. Imamo leš na starim dokovima. Nešto za zagrevanje, da uđeš u formu. Hodi kod mene u kancelariju, Filipoviću.“