Nekada davno svet je bio drugačije mesto. Mračno i prazno. Bez početka i kraja. U njemu, živela je jedna žena, Agnica. Ona je lutala tim svetom u nadi da će pronaći nekoga ili nešto. Međutim, ničega nije bilo. Jednoga dana, umorna Agnica, prvi put je sklopila oči i zaspala.
Sanjala je novi lepši svet. Svet u kome ima svetlosti i boja. Tamo žive razna bića. Neka slična njoj, druga pak drugačija. Neka su išla četvoronoške, neka su čak i letela. Sve je bilo lepo, ali u tom svetu nije bilo Agnice.
Ono što nije znala, bilo je da se, dok je spavala, i njen svet menjao, baš kao u snu. Pojavilo se sunce koje je obasjalo tamno ništavilo, onda su počele da niču planine. Iz tvrde zemlje navrle su reke, a oko njih izrasle šume. U obojeni svet doletele su ptice, a iz šuma su izašle životinje i čovek.
Agnica je uživala u novom svetu. Posmatrala je zalaske sunca, talase mora, cveće, zvezde. Slušala je cvrkut ptica, zavijanje vetra. Ali najviše je volela da gleda ljude. Ljudi su bili svakakvi, dobri, zli, srećni, tužni, dovitljivi, naivni. Agnica se radovala njihovim pustolovinama, spletkama, pričama. Volela je njihovu muziku, slike, građevine, priče i pesme. Posebnim ljudima, slala je razne darove. Slala je blaga, sreću, zdravlje, lepotu. Ali i bolesti, čudovišta, katastrofe ako bi joj bilo dosadno, ili su je naljutili. Najveća je zabluda, i to samo budale mogu da veruju, da Agnica nagrađuje dobre ljude, nagrađuje najzanimljivije.
Vremenom ljudi su postali svesni nje. Počeli su da joj šalju darove, posvećuju crteže, da joj se klanjaju. Da li nam je ona rekla da postoji ili smo sami naslutili, to više niko ne zna. Čak ni besmrtnici.
Godine su prolazile, a nas je bilo sve više i vše, a Agnica nije mogla sama da brine o svetu. Zato jednoga dana usnila je kćeri, a u svet je došlo osam bogina, osam lepotica. Prva je došla Danica boginja svetlosti i života, a za njom njena bliznakinja Vukosava boginja tame i smrti. Redom su se pojavile i Elena - boginja reka i mora, Dubravka - zemlje i šuma, Ljubica - lepote i ljubavi, Bojana - rata, Soka – mudrosti i umetnosti, Ognjena – vatre i zanata. Osim lepote, dala im je besmrtnost i odgovarajuće moći.
Ljudi su prihvatili kćeri i počeli da im se klanjaju i grade hramove. Boginje su se ophodile sa njima kao i Agnica, samo što su se za razliku od majke, s vremena na vreme i ukazivale.
Vreme je prolazilo i ljdui su polako prestali da se klanjaju Agnici. Mnogi su je i zaboravili. Da li se ovo sviđa Agnici? Niko ne zna. Ljudi veruju da su je neke kćeri nadjačale, prerasle, da ne može više da utiče na ovaj svet kao nekada, već samo da posmatra. Nisam toliko siguran. Možda joj je zabavno da gleda kćeri kako se bore za naklonost čoveka, možda samo čeka pa nas uništi sve. Svi su zaboravili da smo mi samo san. Ako se Agnica probudi, svet će nestati. Tako su pričali neki stari, mudri ljudi.